Даве Куанбури је певач / текстописац са седиштем у Виннипегу. Његове песме истражују унутрашњи свет и дотичу се емоционалног живота ума. Његов последњи албум Стилл Лифе витх Цанадиан је истраживање сложених емоција које су настале када је због имиграционих проблема био присиљен да напусти Аустин, Текас и врати се назад у Виннипег. Разговарам с њим о томе како се први пут заљубио у музику, како креативни процес делује за њега и какви су му планови за будућност.
Интервју са Давеом Куанбуријем
Карл Маги: Како сте прво започели са музиком?
Даве Куанбури: Почео сам да пишем песме када сам имао 18 година. Тада сам био у рок бенду, тако да сам писао песме за бенд. Почео сам писати ствари о пјевачима / текстописцу које бих могао да свирам на гитари. Изложио сам запис из 2003. године под називом Но Вацанци и то је била прва збирка песама које сам написао. Неке сам написао на клавиру, а неке на гитари.
КМ: Разговарајте о темама на које волите писати пјесме.
ДК: Увек тражим емоционални угао или интересантан угао приповиједања, тако да мислим да песме могу у том смислу да спадају у две категорије. Постоје песме које су емоционалне природе са некаквом чежњом или меланхолијом. Постоје песме које се такође баве кризом идентитета. Такође волим писати песме о ликовима. Био сам у бенду који се звао Твилигхт хотел и фокус тог бенда је био писање песама о ликовима који се спуштају и одлазе, о људима изван друштва. У последње време враћам се писању личних, емотивних песама.
КМ: Који су ваши утицаји као текстописац песама?
ДК: Постоје историјски утицаји сјајних кантаутора који су одувек били ту, попут Том Ваитс-а и Паул Симон-а. У новије време, заиста ме занима бенд под називом Рат против дроге . Мислим да увек постоји уметник тренутка у кога се тренутно налазим, а онда постоје и други утицаји који никад неће нестати.
КМ: Како приступате процесу писања песама?
ДК: Многи људи имају свој приступ, а мој је обично све или ништа. Проћи ћу кроз периоде месеци или године где уопште не пишем ниједну песму, али тада ће се пребацити нека врста прекидача и одједном ћу написати читаву гомилу песама. Све песме на албуму које излажем у априлу написане су након што сам имао ужасно искуство и био сам стварно узнемирен и потиштен. Све ове песме написане су у року од осам месеци. Те су песме за мене дошле врло брзо и бесно. Обично напишем песму одједном. Разговарам с другим људима и чини се да мјесецима проводе пјесму, али за мене то заиста све излази.
КМ: Реците ми нешто више о вашем новом албуму Стилл Лифе са Канађанином ?
ДК: За разлику од чињенице да су песме написане веома брзо, албуму је заправо требало много времена да се направи и он се мењао од почетка до краја. Када смо први пут почели да правимо верзије песама, нисам био задовољан како звуче. Ја и продуцент Мицхаел одлучили смо да их морамо раздвојити и поново саставити од земље, па смо изнова започели са много ствари и направили две или три различите верзије песама. Као резултат, сада сам супер задовољан албумом.
У погледу тема на албуму, имао сам искуство где су ми забранили да живим у Сједињеним Државама. Одселио сам се из Виннипега и започео свој властити живот, али био сам приморан да се вратим овдје и поново живим у кући свог родитеља. Изгубио сам велики део своје независности и сопствене вредности.
Чини се да се идеја о телефонима појављује у многим песмама, делом и зато што смо моја супруга и ја много користиле телефон. Имали смо везу на дуже релације кад су ме избацили из Аустина. Ваљда се ради о идеји комуницирања и одржавања љубави живом на даљину.
КМ: Какво је искуство са музичком сценом у Виннипегу у последње време?
ДК: Одселио сам се и изгубио сам додир са сценом. Када сам се вратио овде, заиста сам се морао присилити да изађем и поново се повежем са људима. Много места је било затворено, а било је и нових којих раније није било. Тренутно је то јака сцена, али теже је пронаћи публику него што је то била некада. Успоставио сам неколико емисија рано кад сам се вратио и дошло је до некаквог непристојног буђења за мене јер сам схватио да људи нису нужно само изаћи да погледају представу коју радим. Морао сам да се спријатељим са другим уметницима и умрежим, да почнем да посећујем туђе представе.
Било је тешко јер сам се осјећао стварно одвратно и неугодно се вратио у Виннипег, јер сам се бринуо да ће људи, јер бих напустио људе, помислити да сам превише цоол за Виннипег, па је тешко. Нисам се повезао са сценом онолико колико бих вероватно могао.
КМ: Разговарајте о својим плановима за будућност.
ДК: Поред ове плоче за коју претпостављам да је мој соло пројекат, имам и дувачки оркестар који се зове Екиле Брасс Банд. То је труба, тромбон, саксофон и соусапхоне. С њима свирам концерте у граду. Тренутно су то одвојени пројекти, али желим их спојити. Желим их довести у исти бенд.
Кад радим Оркестар Екиле, стварно је забавно и плешемо около и имам мегафон. Када радим наступ Даве Куанбури, имам гитару и на сцени сам као певач / текстописац. Желим некако спојити те две ствари. Моја визија будућности је да се оженим оне две ствари за које претпостављам да стварају неку цоол, функи данце музику.
КМ: Како се инспиришете и напуните својим креативним батеријама?
ДК: Вратио сам се на универзитет, па управо сада откривам да је то инспирација за ствари које научите и све задатке. Музика је мој хоби, па зато што свирам гитару и трубу, кад ми је мука да пишем песме, идем да свирам трубу, а кад ми је мука да свирам трубу, идем да вежбам гитару.
